Tema dana

AFERA KRAĐA BEBA: ”Osećam da je moj brat negde blizu nas, možda sam ga nekad negde i videla”

AFERA KRAĐA BEBA: ”Osećam da je moj brat negde blizu nas, možda sam ga nekad negde i videla”
Brifing.rs

Pismo Zorice Malić prenosimo u celosti u nadi da će svog brata jednog dana pronaći.

Iako sam jedinica odrasla sam sa braćom od rođene tetke. Volim ih puno, uvek sam posebno bila vezana za braću. Kao da sam nešto predosećala da se dešavalo i da se dešava oko mene.

Sećam se bio je 6.april 2015. godine, bila sam u Parizu kod brata od rođene tetke. Mama me je nazvala i rekla da ima nešto da mi saopšti jako važno, bila sam uplašena da se nešto nije dogodilo, ali nije, rekla mi je “Zorice, odrasla si devojka, sad mogu da ti kažem nešto važno. Ti imaš rođenog brata koji je od tebe stariji dve godine. Sanjala sam ga noćas. Vreme je da krenemo da ga tražimo. Rodila sam ga živog ali su mi rekli da je umro, nisam im poverovala tad ni sad im ne verujem. Hteli su ludom da me naprave”.

Moja osećanja u tom trenutku bila su pomešana i srećna i tužna, plačem i smejem se. Poželela sam da budem u Srbiji tog trena, da budem uz mamu da joj dokažem da nije sama. Možda ja jesam mlađa sestra al imam veliku želju da pronađem mog starijeg brata i mojoj mami da ispunim najveću želju.

Imala sam samo jedno pitanje za mamu a to je “Zašto mi ranije nije rekla da imam negde rođenog brata “? Odogovorila mi je da se plašila moje reakcije. Inače moji su se razveli par meseci nakon što je mama mene rodila i odrasla sam sa majkom.

 

Odma tog dana krenula sam da tražim po internetu nešto o nestalim bebama. Nisam znala da se tako nešto dešavalo u našoj zemlji. Gledala sam par emisija i shvatila da su sve te priče na isti fazon. Prolazile su dani i noći, ja u Parizu daleko od mame, daleko od te Sremske Mitrovice, tog grada u kojem je moj brat nestao. Nailazim na jednu emisiju i na jednu divnu ženu, Anu Pejić. Pozvala sam je i ispričala joj našu priču. Stpljivo je saslušala, uputila me na prava mesta i dala mi sve zahteve koji su mi bili potrebni.

U junu stižem u Srbiju mama mi je detaljno ispričala sta joj se dogodilo te 1993.godine.
Majka se porodila 19.12.1993 oko 23:00h. Čula je i videla živo i muško dete. Uspavana je nakon porođaja, u međuvremenu dat joj je neki papir koji je jedva potpisala i zaspala. Nikad nismo uspeli da nađemo taj papir u dokumentaciji u bolnici. Ćute, kriju. Sutradan kada se probudila pozvao je doktor u kancelariju, saopštio joj je da je beba umrla. Po njegovim rečima bebi se okomotala pupčana vrpca oko vrata i da se beba udavila. Mama ga je odma pitala otkud to kad je videla živu musku bebu i čula plač, on nije znao šta da odgovori. Pitala ga je i za papir koji je potpisala nakon porođaja ni na to pitanje nije imao odgovor.

Otpuštena je iz bolnice 24.12.1993 bez deteta, dobila je samo otpusnu listu na kojoj piše da je beba umrla nakon porođaja i da se bebi okomotala pupcana vrpca oko vrata. To je potpisao isti doktor koji je mojoj majci saopštio vest da je beba umrla nakon porođaja. Zvala je bolnicu deset dana nakon izlaska ali su joj pretili policijom.  Inače, mama je poslata iz Inđije 14 dana pre porođaja u Sremsku Mitrovicu, na ginekologiji u Inđiji nema maminog kartona, sakriven.

U julu 2015. kreće naša prava borba koja i dan danas traje. Zajedno sa Anom.

Šokirane odma kod matičara. Naše sumnje se potvrđuju, on je živ. U matičnu knjigu rođenih moj brat je upisan kao mrtvo rođena beba.  Kako mrtvo rođena kad je mama čula plač, videla bebu? Upisan da je rođen 20.12.1993 u 00:30 Još jedan dokaz, mama se porodila na Nikoljdan. Moj brat je upisan sedam dana nakon rođenja, tačnije 27.12.1993. a mrtvo rođene bebe se upisuju 24h nakon rođenja.

Šokirani, sa tim papirima odlazimo u bolnicu gde od njih tražimo ostale papire, a dobili smo odgovor da će nam za 15 dana dostaviti na kućnu adresu, jer smo udaljeni više od 100 km od Sremske Mitrovice.
Nakon bolnice odlazimo u Arhiv Srema gde nam je radnica na šalteru rekla da oni ne poseduju dokumentaciju iz bolnice za 1993.godinu, da je sva dokumentacija u bolnici. I to nam je odma bilo sumnjivo.
Odlazimo u Rumu kod Ane.  Ana je vrlo upućena u aferu nestalih beba. Kada je pogledala papire i čula našu priču, shvatila je sve. Dokazi sami govore za sebe. Nesebično je sa nama podelila njeno iskustvo, kada je i njoj oteto dete po rođenju, a takođe nam je ulila jos veću nadu da ne odustajemo od borbe koja nije nimalo laka.

Kako su pristizali papiri iz bolnice,  moja mama je to sve teže psihički podnosila. Preuzela sam sve na sebe. Ništa nisam radila bez njenog znanja ali sam je poštedela maksimalno svega. Ana nam je pomogla u svemu. Papiri iz bolnice nejasni, majka ubačena u protokole knjiga između datuma 16.12. i 18.12.1993. Na maminom porođaju bila su prisutvna dva doktora i jedna babica. Ti doktori i danas rade u bolnici dr. Slavko Arbanas” i dr .Srdjan Sedlar, babica Branka Nikolov. Pisala sam im, tražila pomoć nikad odogovor dobila nisam. Mi nemamo dokaz da su oni umešani u otmicu mog rođenog brata ali ljudski bi bilo da su mi bar na pisma odogovorili.

Beba poslata na sahranjivanje nije sahranjena. On je živ. Tad je mama dobila potvrdu da je za sve bila upravu, da su je beli mantili prevarili, njeno srce joj je uvek govorilo da ima negde živog sina koji je trebao da se zove Milan.

U našoj borbi nailazila sam na razne tragove, čak sam sumnjala u jednog dečka da mi je brat. Puna optimizma, išla sam da radim DNK. Imale smo nadu da smo pronašli deo nas koji nam nedostaje, ali bilo je uzalud. DNK je bio negativan, ali nismo odustale.

Prolazili su sati, dani, godine, a nada u nama je sve veća. Samo želimo da dođemo do našeg Milana.
Nadu ne gubimo.
Zajedno sa Anom smo sve jači.
Osnovali smo Udruženje roditelja nestalih beba Vojvodine sa još 18 članova, možda jesam najmlađa ali sam predsednik i uvek sam tu da pomognem bilo kome.
Kao udruženje išli smo na razne sastanke svi nam obećavaju ali bez pomoći, bez bilo kakvog rešenja. Saslušaju nas, daju nadu ali neće da pomognu. Kriju lopove i dan danas. Oni ne znaju kako je nama, kako je živeti sa tim da imaš negde nekog svog rođenog.

Održani su razni protesti. Gde god se pojavim svi me pitaju otkud ti tako mlada, koga tražiš? Šokiraju se kad čuju da tražim rođenog brata. Kada me pitaju bojiš li se ti da se tebi tako nešto ne dogodi odgovorim im nemam ja strahova, ja samo mog brata tražim. Možda jesam najmlađa u ovoj priči ali nema odustajanja dok moja mama ne zagrli svog sina i ja svog rođenog brata!
Drzava neće da nam pomogne! Javni tužilac iz prvog osnovnog javnog tužilaštva Lidija F. mi je čak rekla ” Šta sad ja treba da ti tražim brata, on je možda negde u Americi, Novom Zelandu?”…

Osećam da je moj brat negde blizu nas, možda sam ga nekad negde i videla ali jednostvano su nam se putevi opet razišli. Imam nadu veliku i veru u Boga da ću uskoro pronaći svog brata, da ću ga videti i zagrliti jako, odvesti kod naše majke.

Kada se to dogodi tog dana biću najsrećnija osoba na svetu.
Ali ni tad neću napustiti udruženje i sve ostalo jer tek tad kreće još veća borba za pravdu. Ima puno slučajeva treba svima pomoći.

Majka i ja smo same u ovoj priči, nadu veliku imamo da ćemo jednog dana mog brata a njenog sina pronaći i zagrliti. On je živ, živi neki drugi život naša srca nam to govore!

Verovatno se pitate šta se dešava sa ocem, maminim bivšim mužem. Ja sa njim nisam u kontaktu, ali kad smo krenuli u borbu otišla sam kod njega kući i rekla mu za sve. Davao mi je nadu da će da nam pomogne, da želi da bude upućen, prvi put u životu verovala sam tom čoveku, mom ocu. O svemu sam ga obaveštavala, ali kad god bi mu rekla da ode u Sremsku Mitrovicu (jer je njemu bliže, on je udaljen 30 km) on je nalazio izgovore da nema para, da ne može. Kada mi je priznao da želi te ljude koji su kupili mog brata da tuži, da dobije dobre pare shvatila sam da sam pogrešila što sam mu bilo sta govorila. Opet sam prekinula svaki kontakt sa njim.

Mi nikada nećemo saznati da li su ti ljudi znali da je moj brat ukraden od naše majke ili su im doktori rekli neku drugu priču. Treba da budemo zahvalni tim ljudima sto verovatno negde ima lep zivot, iako je lažan.

Naš slučaj nije jedini. Biti deo Udruženja, za mene je životni izbor. Borba za pravdu se neće završiti. Strpljivo čekamo i hrabro koračamo napred.

Brate moj, ako ovo čitas, javi nam se.
Voli te puno majka koja te rodila i rođena sestra.

Izvor/brifing.rs

Kliknite da bi ste dodali komentar

Ostavi Komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Copyright © 2019 Brifing.rs

Copyright © 2019 Brifing.rs