Tema dana

O TOME SE I DANAS ĆUTI: Komunistička ubistva bez suda i suđenja

O TOME SE I DANAS ĆUTI: Komunistička ubistva bez suda i suđenja
Brifing.rs

1945. godine u Beogradu OZNA je pohapsila sve konduktere i vozače gradskog prevoza samo zato što nisu nosili partizanske uniforme.

Kako tramvaji ujutru nisu izašli na ulice, uprava OZNE tražila je da se uhapšeni nakon prevaspitavanja puste.

Milan Trešnjić, tadašnji major OZNE, na zahtev je odgovorio: „Izvini šefe, ne mogu ih pustiti, sinoć smo ih sve pobili.“

Svi oni su streljani na Banjičkoj livadi ili Lisičijem potoku, dok je većina sahranjena na istom mestu a neki i u blizini Kalemegdana.

Ista sudbina će kasnije zadesiti i sve beogradske poštare, kao i lugare.
Svi oni su streljani zato što su nosili svoje radne uniforme zbog kojih su partizani smatrali da sarađuju sa okupatorom.

Tačan broj ubijenih se ne zna i nikad neće biti poznat jer je OZNA a kasnije i UDBA, većinu dokumenata uništila kako se ne bi vidjelo da je više ljudi ubijeno u jednom beogradskom kvartu nego u celom Zagrebu.

Na teritoriji Srbije do sada je otkriveno preko 200 masovnih grobnica iz tog perioda.

Prema sačuvanom izveštaju takozvanog Korpusa narodne odbrane, samo u drugom talasu masovnih ubistava u zimu 1944. i ’45. godine u Ćupriji je ubijeno 585 osoba, Varvarinu 598, Despotovcu 615, Paraćinu 750, Jagodini 815 itd. itd…

Ubistva bez suda i suđenja u Srbiji bila su tako masovna da ih je prema svedočenju člana Centralnog komiteta Milovana Đilasa, lično Tito zaustavio sa sledećim rečima: „Niko se više ne boji smrtne kazne.“

Godinu dana ranije, u jesen 1944. godine u istočni deo Kraljevine Jugoslavije ulazi 414 000 vojnika Crvene armije. Oni potiskuju Nemce u Srem i nastavljaju na sever prema Berlinu. Zapadni deo Jugoslavije u kome su nesmetano funkcionisali logori smrti u NDH-a, ostaje pod nacističkom kontrolom. Istočni deo Jugoslavije odnosno Srbiju, od Nemaca je velikim delom već bila oslobodila Jugoslovenska vojska, Četnici. Srbija sada menja gospodara, novi gospodari postaju partizani, oružane formacije ilegalne komunističke partije. Oni su u susret Crvenoj armiji poslali mobilne snage iz cele zemlje, oko 40 000 ljudi.

Cilj skretanja Crvene armije sa puta prema Berlinu daleko na jug, bio je upravo boljševizacija Jugoslavije.

Pred invazijom Crvene armije Četnici se povlače na zapad. Oni su znali da Sovjeti neće prelaziti reku Drinu pa su pokušali da se učvrste u Bosni. U Srbiji komunisti tada nasilno mobilišu čak 250 000 mladića i devojaka i bez obuke ih šalju na Sremski front kao topovsko meso.

Posle rata stvoren je mit da su partizani savladali Nemce i probili Sremski front. To se navodno desilo 12. aprila 1945. godine. Čak i danas svaki 12. april se obeležava na državnom nivou i sa istaknutim crvenim zastavama. Da bi taj mit u SFRJ nastavio da živi, jedan podatak je morao biti proglašen strogo čuvanom državnom tajnom. To je dan ulaska Crvene armije u Beč 12. aprila 1945. godine. Dakle, isti dan kada je probijen Sremski front.

Beč se nalazi daleko na zapadu, skoro 400 kilometara od Srema. Kada je Beč pao, za Nemce više nije bilo svrhe da ratuju u Sremu pa su počeli da se povlače.

Komunisti su to proglasili probojem Sremskog fronta. Ipak, Nemci su se planski povlačili sa Balkana još od jeseni ’44. godine. Atinu su napustili 1. novembra ’44. Skoplje 13. novembra, Prištinu 19. novembra, Novi Pazar 22. novembra, Sarajevo 19. aprila i Zagreb 8. maja 1945. godine.

Kako bi Nemci napustili koji grad u njega bi ušli partizani i proglašavali ga oslobođenim. Dok su omladinu slali na Sremski front, komunisti svoje starije jedinice i oficire ostavljali u pozadini da sprovode drugu fazu revolucije. Sa grupom najbližih saradnika Tito dolazi na periferiju Beograda, na Banjicu i govori da Beograd predstavlja duhovni oslonac za đenerala Dražu Mihailovića i njegove četnike. Tako da jedno mesto na Banjici postaje najvažnije za novu vlast, koncetracioni logor koji su nemci ovde osnovali još ’41. godine a Tito ga naziva po đeneralu Draži, „logor DM.“ U celoj Srbiji preuzimaju zatvore i logore od nemaca, to im međutim nije bilo dovoljno pa su u zatvore pretvorili još stotine čvrstih građevina sa velikim podrumima.

U ovim podrumima su udareni temelji masovnih grobnica na kojima leži današnja Srbija. O zločinima komunista tokom i posle Drugog svetskog rata u postkomunističkim zemljama počelo je da se govori kada je pao Berlinski zid, 1989. godine. Od bivših jugoslovenskih republika najpre se oglasila Slovenija. U okolini Maribora i Celja 1996. godine pronađene su masovne grobnice duge preko 900 metara iz kojih je eshumirano preko 15 000 osoba.

U Srbiji i 30 godina nakon pada Berlinskog zida partizani su tabu tema. Sve krivične prijave do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta…

slobodnahercegovina.com

Kliknite da bi ste dodali komentar

Ostavi Komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Tema dana
Copyright © 2019 Brifing.rs

Copyright © 2019 Brifing.rs